ŽIVETI ZAJEDNO

Radoman Irić - novinar, o projektu Živeti zajedno

Posle onog 5. oktobra 2000. i odlaska diktatora na put bez povratka, da u Vranju i na jugu Srbije nije bilo O.K.Radija i njegove malobrojne, ali lucidne ekipe, vreme i zbivanja bi morali da ih izmisle. Zato se, makar samo na trenutak, vratimo tom vremenu?
Beogradski diktator nije imao izbora - priznao je poraz. Vranjski diktator i njegova kamarila, u samo njegovoj i njihovoj “Švajcarskoj na juguSrbije”, bili su mnogo jaki. Svi oni, koji su ovde mislili svojom glavom, više su strahovali od vranjskog nego beogradskog diktatora, jer je ovaj bio operativac na terenu. Njemu i armiji njegovih bezbožnika, jedino zaniimanje je bilo - seca glava.
Naspram njih, na vranjskoj politickoj sceni vladao je pravi košmar. Oni malobrojni, koji su do 5. oktobra krvarili, skoro da se nisu mogli prepoznati u rulji novokomponovanih petooktobarovaca. Tako je barjak demokratskih promena lutao iz jednih u druge ruke, od jedne do druge politicke opcije, od jedne do druge politicke partije.
Povrh svega, na jugu Srbije, kao direktna posledica Osme sednice, od januara 2000. godine, zvanicno se promoviše vojna formacija naoružanih Albanaca, koja sebe naziva Oslobodilacka vojska Preševa, Medvede i Bujanovca. Njene oružana akcije posebno su intenzivirane dolaskom medunarodnih snaga na Kosovo i potpisivanjem Kumanovskog vojno-tehnickog sporazuma, a najcešca meta su joj bile srpske policijske patrole.
Sve to vreme, u vranjskom medijskom tunelu, izuzmemo li Njeno Velicanstvo “Novine Vranjske”, vladao je apsolutni mrak. Državni mediji nisu prestajali sa krvavim simfonijama, a privatne politika “nije zanimala”.
U takvoj situaciji, kada je svaka jutarnja novina bila je prilicno bajata, na informativnom nebu svom novom mestu vraca se neki novi O.K. Radio. Vlasnik Goran Vlatkovic, napravio je potez koji su svi dobronamerni ocenili cistom “desetkom” - na mesto urednika informativnog programa postavljen je , do tada nedovoljno afirmisan hazarder Saša Stojkovic. A kada je ovaj “dvojac” nemirna duha, uveo novu programsku šemu, zaokružio se ekipom mladih, pametnih i lucidnih pocetnika u novinarstvu, sve drugo što ce doci postajalo je stvar rutine.
Sada, nadam se, postaje jasnije u kakvoj klimi i cijem narucju se “rodio” projekt “Živeti zajedno” i kako se dogodilo da tako brzo “prohoda”. Otuda on, kada je vec u tako sigurnim rukama, pred slušaoce nije postavio dileme tipa: da živimo zajedno; da živimo jedni pored drugih; jedni uz druge..! Autor, (rekao bih da je to Stojkovicevo delo) kaže: “da živimo normalno”. Uz sve to, iz starta su znali šta i koliko mogu, dokle i na koji nacin hoce, kako i cime ostvariti taj cilj.. Zato je, sa strane se stice takav utisak, sve to organizovano tako lako, jednostavno i elegantno. Osnovni kvalitet ovog projekta leži u cinjenici što je, pred mikrofonima Radija, prodefilovala pleada likova - Srba, Albanaca, Roma i drugih. Onima koji ne poznaju prilike na jugu, oni su približili tu sliku, koliko god ona bila ružna i opora. Uz put, postavili su na stotine pitanja – sebi, komšijama, lokalnoj vlasti, Koštunici i Đindicu, medunardonoj zajednici..!
Sva ta pitanja su medu ovim koricama. Na mnoga, vreme ce dati odgovore.

Ibrahim Osmani NVO NARAJAN

U moje ime i u ime svih Roma, zahvaljujemo se ljudima koji su omogucili da se ovaj Projekat realizuje i prevede na romski jezik, a pre svega vlasniku OK. radia, gospodinu Vladkovicu. Verujem da ce ovaj primer poslužiti svima, da treba poštovati i najniže slojeve društva, kako bismo izgradivali multietnicko društvo, dati im ista prava, jer je to jedini nacin izgradnje društva koje ce zaplivati mirnim vodama evropske zajednice. Jugoslavija je i ranije bila zemlja, gde se gradio zajednicki život. Narocito je Romima, Jugoslavija bila jedina Domovina i služila za primer svim zemljama sveta. Jer u svetskim organizacijama Roma, iz Jugoslavije je prvi predsednik bio prvoborac, pesnik iz Zrenjanina Slobodan Berberski 1971.godine, zatim drugi predsednik, svetske organizacije Roma, Sait Balic, inžinjer iz Niša, i treci dr. Rajko Đuric, novinar iz Beograda, koji je zemlju napustio zbog režima Slobodana Milosevica.
Nadamo se da ce novi svetski poredak, a i svest ljudi pružiti mnogo više ovom napacenom narodu, što kroz život necujno i tiho gaze kao da nogom stupaju po pamuku i niko ih ne opaža ni njih ni njihovu tihu radost ili muku. Romi su cutljivi i veciti patnici u svetu, što se gorko nasmeše na ljude, kada se oni ogreše. Oni su usamljeni, bolni sa obrazima upalim i žutim i žive samotno sa bodljama okrenutim, da nijedna nikoga ne ogrebe, ne ubode do samo svoje rodeno srce. Njih ne vidi niko, ni kada ih sretnu, oni tiho prolaze, jer oni nikoga ni laktom ne dodirnu. Žive oni tako necujno i neveselo mile, kao senke, kao vreme i sati, prilagodavaju se svacemu i kojecemu i po ceni svoga identiteta.
Ne, zakoni, vec ljudska svest, može dovesti do boljeg života na ovim prostorima u kojima je odvajkada preovladavao razum, komšijski odnosi bez obzira na nacionalnu pripadnost. Politicki lideri i ljudi u ovom tranzitnom vremenu žele da što više prigrabe, da se na svaki nacin domognu cilja, nebirajuci sredstvo. Pretenduju za bolje politicke položaje i rade za svoju samostalnu korist, služe se ljudima za ostvarivanje svojih ciljeva. Politicari dolaze i odlaze, a ljudi obicni ostaju, i kaju se ako su nešto nepromišljeno ucinili –Nemamo vremena za kajanje! Mi moramo ŽIVETI ZAJEDNO, na ovim prostorima, jer je ova zemlja naša i jedina DOMOVINA.
ZATO BUDIMO JEDINSTVENI, I PAMET U GLAVU! Niko nas nece moci pobediti!

Skender Ljatifi, novinar, prilikom gostovanja na O.K. radiju 25.8.2001. u emisiji “Živeti zajedno”:
“Ja bih ovom prilikom citirao Voltera, koji je rekao: “Da nema Boga, trebalo bi ga izmisliti”. Naš Bog na ovim prostorima je zajednicki život. Treba da se potrudimo svim snagama i silama da tog Boga stvorimo”.

ZAŠTO?

Pitanje iznad svih pitanja svakodnevnog života u Srbiji je – hocemo li da živimo normalno? Dakle, nije pitanje hocemo li da živimo zajedno, jer je to imperativ svake multietnicke sredine, vec imamo li snage da se posle godina mraka i najteže indoktrinacije vratimo obicnom životu, u kome nema mesta za velike ideje, nacionalne projekte, prebrojavanja i razgranicenja?
Ekstremno nerazvijeni jug Srbije dom je za mnoge nacije, vere i politicka ubedenja. Ono što hrabri je cinjenica da ni pre, pa dobrim delom ni u toku sukoba na jugu Srbije medunacionalni odnosi nisu bili nepovratno poremeceni, niti su to danas. Ipak, svaka nacionalna zajednica, bez obzira na njenu brojnost, živi svoj posebni, nedodirljivi i zaokruženi život, u kome ima veoma malo prostora za druge ljude i njihove ideje.
Zajednicki život svih koji ovde žive je neminovnost, i do te tacke se svi slažu, bar deklarativno. Pitanje zajednickog života danas nije pitanje granica, velicine nacionalnih zajednica, ili bilo koje drugo parcijalno pitanje. Kada se reši pitanje ravnopravnosti gradana pred zakonom, kada Srbija postane pravna država, kada zaštita ljudskih prava postane moralna obaveza, i multietnicnost ce postati realnost. No, put do ovakve situacije dugacak je i otežan nasledima prošlosti. Zato je dijalog neminovan. Što pre, bez ikakvih uslovljavanja, valja sesti za sto.
Ne progovorimo li mi sami, o svemu, bez zabranjenih tema, drugi ce to uciniti umesto nas. Ratne godine pokazale su da je to najgora od svih mogucih solucija. Hocemo li dozvoliti takav rasplet, samo od nas zavisi.

OVAKO JE BILO

PROLOG

1
Ksenofobija, toliko dugo širena na balkanskim prostorima, u predhodnih dvadesetak godina konacno je pobrala svoje otrovne plodove. Neko, a dani pred nama jasno ce pokazati i ko, svesno je sejao mržnju, rasnu, nacionalnu, versku i svaku drugu. Nada da ce sve ipak biti drugacije, normalnije i ljudskije, javila se kroz dim Savezne Skupštine, ali je istom brzinom i nestala. Nešto se moralo preduzeti kako svaki dan ne bi strepeli od novog rata, novih sukoba, novih podela i razaranja. Kao i svaki drugi komšijski ratni sukob, i ovaj na jugu Srbije pokazao je svu besmislenost ekstremizma, koji, kada prode, a mora proci, za sobom ostavlja samo pustoš. I, bez obzira da li se to nekome svidalo ili ne, svaki rat mora se završiti nekim kompromisom, koji bi, makar na zamislivo dug period, mogao zadovoljiti apetite svih strana koje u prici ucestvuju. Duboko ubedeni da se za mir na jugu Srbije vredi boriti, nekoliko ljudi, iz svih nacionalnih zajednica, rešili su da uspostave mostove, ili da bar to pokušaju da urade. Tako se rodio projekat O.K. radija “Živeti zajedno”.
No, posao medija nije da svada ili miri, da podržava ili ruši, da pali ili gasi, hladi ili greje, kako su novinari vec navikli u godinama koje su, nadamo se bar, za nama. O.K. radio, kao relativno nova kuca, došao je Petog oktobra u situaciju da krene, jedini medu elektronskim medijima na jugu Srbije, u promociju davno zaboravljenog principa – ne kreiraj dogadaje, nego o njima izveštavaj. Tamo gde se stalo pre mnogo godina, valjalo je nastaviti. Samo, odakle poceti?
Nismo znali nikoga, nismo imali ni mnogo pomoci, a svakako ni dobre volje da je dobijemo. Dva naroda samo što su izašla iz rata, najpre onog velikog, Kosovskog, a odmah zatim i iz onog malog, južnosrpskog. Prekid svakog dijaloga bio je potpun, sveobuhvatan i cinilo se, konacan. Bar sa daljine od 40 kilometara, koliko ima od Vranja do Preševa.
Prvi koraci u projektu “Živeti zajedno” nisu bili ni laki, ni bezopasni. U citavoj prvoj polovini 2001. godine na putu od makedonske granice do Vranja mogli su se sresti samo policijski džipovi i vozila medunarodnih organizacija. No, kako je vreme prolazilo, korak po korak, dolazili smo do istih spoznaja kao i svi drugi novinari u postratnim periodima svuda na svetu i u svakom vremenu – sve se ovo nije moralo dogoditi.
Kao pokušaj doprinosa da se “to” više nikad ne dogodi i ne dopusti, osmišljen je i realizovan projekt “Živeti zajedno”.

2
Citavu pricu inicirali su, kao i obicno, mladi ljudi. Posle pada režima Slobodana Miloševica, srpska društvena klima obavezivala je na delovanje. Svaki gradanin sa bar malo savesti osecao se pozvan da nešto preduzme. Vranje, kao i citav jug Srbije, po istorijskoj navici, ostali su izvan srpske stvarnosti, zarobljenici tudih ideja i želja. Rat, logican odsjaj daleke vatre, poceo je naivno, gotovo slucajno, sporadicno, neprimetno. Do trenutka kada je Nebojša Covic, potpredsednik republicke Vlade, uzeo stvar u svoje ruke, izgubljeno je mnogo života i preko potrebnog vremena. Koordinaciono telo Savezne i republicke Vlade za jug Srbije preuzelo je na sebe sve odgovornosti, a u Bujanovcu je stalno boravila i Biserka Matic Spasojevic, jedna od tri koministra za informisanje u prelaznoj Vladi Srbije. Ova bivša no-vinarka “Politike”, a onda i Ambasador SRJ u Makedoniji stvorila je bujanovacki Press-centar, u nameri da Srbi i njihova država još jednom ne izgube medijski rat.
I baš u vreme najgorih vesti i najcrnjih slutnji, dok su “XX Srbi” blokirali autoput prema Skoplju, i licno aktuelni predsednik Jugoslavije Vojislav Koštunica morao da se pojavi i smiri strasti, a republicki poslanik SRS iz Vladicinog Hana u Skupštini Srbije nesmetano i nekažnjeno sejao paniku u narodu, u redakciju O.K. radija ušla su, nekog petka predvece, tri momcica koji se ni po cemu, osim, ispostavilo se kasnije, po namerama, nisu razlikovali od svojih vršnjaka. A hteli su, u to nesigurno vreme, da uz organizacionu pomoc naše kuce naprave javnu tribinu na temu koju smo zajedno, iz nekoliko pokušaja, uspeli da formulišemo u pitanje – mogu li Srbi sa nekim da žive zajedno?
Dali smo im sve što su tražili, ali Šaipa Kamberija, šefa albanskog Odbora za ljudska prava ipak nismo uspeli da dovedemo te veceri u Vranje. No, naš izveštac iz Bujanovca Života Matic poslao je snimljenu njegovu podužu izjavu, koju smo emitovali na tribini održanoj u Galeriji narodnog Muzeja, uz svesrdnu pomoc Srboljuba Dimitrijevica, njenog upravnika. Uz Marka Stojanovica, predsednika Saveza srednjoškolaca Vranja, koji je vodio i usmeravao razgovor, ucesnici su bili još Suzana Popovic, predsednik UO centra za mir, sigurnost i toleranciju, zatim vranjski profesor istorije Miroljub Kostic i predsednik srpskog Odbora za ljudska prava iz Bujanovca Svetislav Velickovic. Samo je Suzana Popovic, prekaljeni borac protiv komunizma i jedna od najvažnijih licnosti krhkog gradskog NVO sektora, govorila jezikom tolerancije i branila civilno društvo. U oštroj, na momente cak i incidentnoj diskusiji, culi su se samo mržnja, ksenofobija, cak rasizam! Ostali smo zapa-njeni, cak i nekoliko narednih dana, sve dok nismo napravio džingl koji je izrugivao ekstremno nacionalisticke stavove koji su na tribini preovladavali. No, ni taj džigl nije naišao na odobravanje javnosti. “Isti ste kao oni”, kometarisali su slobodoumni ljudi Vranja. Morali smo da pokažemo da nismo, i tu negde se i rodila ideja o širokom projektu medunacionalnog dijaloga, koji ce tek mnogo kasnije dobiti ime “Živeti zajedno”.

3
U meduvremenu, kako je intenzitet ratnih sukoba rastao, tako se O.K. radio više angažovao na informisanju gradana o tome šta se ovde zaista dešava. Još su to bili “Šiptari” na talasima državnih medija, još je narod bio opijen snom o moci kojoj kraja nema. I u samoj redakciji bilo je veoma teško nauciti ljude da umesto “terorista” koriste rec “ekstremista”, da umesto “Šiptar” koriste “Albanac”, umesto “naši”, reci “policija” i “vojska”. Pa samo su to slušali i gledali na programima nacionalne i lokalne radio-televizije, citali u novinama i knjigama, tako su ih od malena ucili! Ucili smo da ne navijamo, nego da izveštavamo. Nezaobilazna licnost u celom projektu bio je Života Matic, nezavisni novinar iz Bujanovca, jedan i jedini, godinama unazad. On je ucinio možda i najviše od svih novinara koji su od pocetka do kraja pratili ratni sukob da istina o njemu prodre u Srbiju i svet. Kasnije, kada je bilo fizicki nemoguce da sam pokrije sve dogadaje, za O.K. radio poceo je da radi i Vojkan Ristic, preko koga smo došli u kontakt sa Skenderom Ljatifijem, koji je upotpunio sliku, izveštavanjem sa albanske politicke scene. Iako su vesti sa linije sukoba išle kao udarne iz sata u sat, ili u svakom flešu dnevnika, u direktnim ukljucenjima sa terena, iako smo stalno imali gostovanja i snimljene izjave najistaknutijih aktera krize, osecali smo da je to nedovoljno, da se još nešto mora preduzeti.

4
Niko u ovom trenutku sa sigurnošcu ne može da kaže cija je bila ideja o snimanju dvojezicnih antiratnih džinglova i njihovom emitovanju na programu koji se u tom trenutku cuo od Vladicinog Hana do Preševa. 26. januara 2001. godine na talasima O.K. radija krece serija od devet džinglova sa antiratnim porukama na srpskom i albanskom jeziku. Još je daleko vreme kada ce nešto slicno, posle “tajne vecere” sa Nebojšom Covicem, to isto svi veoma rado poceti da rade. Najpre su snimnjena samo tri džingla na srpskom i albanskom, sa muzikom iz filma “Kosa” kao podlogom. Namerno smo išli na prepoznatljive antiratne muzicke teme, jer smo planirali da ih emitujemo što cešce. Kad sve prode ostacemo samo mi – zajedno, pa ko nas to gura tamo gde necemo - sutra ce biti kasno, i ni mi ni vi necemo imati gde – stanite, prve su tri emitovane krilatice, koje ce kasnije uci u istoriju ratnog sukoba na jugu Srbije.
Ali tih dana, u javnom mnjenju, ali i u samoj redakciji, otpori su bili neverovatni. Svi su govorili: “Pa zar sad, dok Šiptari ubijaju našu decu ovde, u Srbiji”? No, gospodin Vladkovic bio je beskompromisan – idemo dalje!
Lako smo sastavili poruke mira na srpskom jeziku, ali je problem predstavljao njihov prevod i citanje na albanskom. Ništa prirodnije nego da se obratimo nekom od kolega koji rade na albanskim elektronskim medijima. Tako smo i upoznali Jetona Ismailija, vlasnika radija “Toni” iz Bujanovca. Mlad i energican covek, obrazovan u Prištini, radio je kao dopisnik radija “Dojce vele” i prištinskih dnevnika sa ovih prostora. No, on se u to doba još uvek nije ohrabrivao da i na svom radiju krene u avanturu nepristrasnog informisanja, u sredini koja u vecini slucajeva rada samo svakovrsne, a najviše radikalne ekstreme.
Studio radio “Tonija” nalazio se, zajedno sa redakcijom “Jehone”, nedeljnika na albanskom, u prostorijama privatne kuce u vec slavnoj Kosovskoj ulici, ali na trecem spratu. “Nikada nismo imali priliku da vidimo strmije i višlje stepenice od onih koje su nas odvele u prijemnu sobu redakcija. Unutra uljudni, ljubazni ljudi, ali ipak bez imalo srdacnosti. Jeton rado pristaje da pomogne, ali se džinglovi moraju obeležavati brojevima pre prevodenja, jer izmedu naših naroda zjapi jezicka provalija”, seca se Saša Stojkovic tih dana.
Na terenu, medunarodna zajednica duboko je zaglibila u južnosrpsku krizu, a Piter Fejt, koji sa zaracenim stranama pregovara i tera ih na mir, daleko je od okoncanja svog posla. Covic je svakodnevno u Bujanovcu, novinari iz celog sveta paradiraju Press-centrom, a na O.K. radiju, prvom u Srbiji, cuju se pozivi gradanima obe nacionalnosti na dva jezika da se manu corava i vrate svakodnevnim poslovima, kojih ima i za mnogo generacija ispred nas. Cuje li nas neko, stalno se pitamo.

5
Izvesno vreme cešce smo boravili u Bujanovcu nego kod kuce. U Preševo smo svratili do Behljulja Nasufija, jednog od vodecih albanskih lidera i direktora Doma kulture u Preševu, gde je upravo krenulo sa radom fantasticno, stranim donacijama opremljeno radio Preševo, ali iskljucivo na albanskom jeziku. Glavni i odgovorni urednik radio Preševa, Zecirija Neziri, uvek tih, uslužan i odmeren covek, cudno nas je gledao, umesto odgovora na pitanje emituje li vesti na srpskom. Kasnije, protokom vremena, culi smo ono sa cime smo i sami muku mucili – kadrovi, kadrovi, kadrovi...
Sve je bilo tu – i istorijska prilika, i medij, i interesovanje slušaoca, ali ne i kadrova koji bi mogli da udovolje tim zahtevima. Dakle – edukacija, pa tek onda pocetak nekog ozbiljnijeg rada! Ovaj problem uocili su i ljudi spremni da pomognu, pa je u Bujanovcu i Preševu organizovana i Multietnicka škola novinarstva, koju je stvorio možda najpoznatiji zatocenik režima Slobodana Miloševica, bar medu novinarima, Miroslav Filipovic. Mnogo je ljudi prošlo ovu školu, ali je malo njih posle toga bilo spremno da se uhvati u koštac sa stvarnošcu. Nešto su pokušavali i stranci, sa svojom Danskom školom novinarstva, uz zaista veliko zakašnjenje, ali sa slicnim rezultatima. Rešenje se nametnulo samo po sebi – moralo se raditi sa prekaljenim vukovima koji su svoje pocetnicke treme davno odstrahovali. Ali, i njih je ovde prokleto malo, a onih spremnih da krenu u rat protiv nacionalnih predrasuda još manje. Ipak, pokazalo se da je, i u najtežim vremenima, moguce napraviti makar skromnu koncentraciju pameti koja ce se suprostaviti ekstremnim okolnostima stvarnosti. Projekt “Živeti zajedno” nikada ne bi ni poceo da funkcioniše, kamo li da pokaže nekakve rezultate, da nije bilo Živote Matica, Radomana Irica, Skendera Ljatifija, Beljgzima Kamberija, Vojkana Ristica... Svesno ili ne, makar samo zato što su bili pravi profesionalci i izveštavali sa terena nepristrasno, navijali samo za istinu i tacnost, dali su svoj nemerljiv doprinos.
E, u tom trenutku u igru je ušao Nebojša Covic.

6
Mediji su, cast izuzecima, prema Vladi Srbije imali samo zahteve, koje je ova, kako kome, i ispunjavala. Ogorcenje javnosti izazvala je enormna donacija lokalnoj televiziji i novinama, koji su još uvek bili pod cvrstom kontrolom SPS-a. No, došao je dan kada je nešto od uloženog novca trebalo i vratiti.
Nocnom sastanku u Vladinom Press-centru u Bujanovcu sa Nebojšom Covicem , koji je zakasnio skoro dva sata i došao vidno umoran, cak iscrpljen, prisustvovali su glavni i odgovorni urednici ili njihovi zamenici pet najvecih medija na jugu Srbije. Covicev zahtev bio je bolno jasan – moraju se štampati i emitovati spotovi na albanskom jeziku, preko kojih se gradani obaveštavaju da ce se jugoslovenska vojska pod komandom generala Ninoslava Krstica vratiti u poslednji i najosetljiviji deo Kopnene zone bezbednosti.
Što cešce, zahtevao je Covic, i naglasio da ce biti i para, samo da se ovaj posao, od najvišeg državnog znacaja, oposli kako valja.
Nije morao dva puta da ponavlja - dojucerašnji “branitelji srpstva”, “plavogrudi nacionalisti”, cast izuzecima, u tom trenu krecu u trku za koju su kasnije najviše optuživali O.K. radio – za parama. Može i albanski, i specijalni dodatak, može i Ramuš Hajredinaj, samo daj pare! Ideja multietnicnosti na jug Srbije tako ulazi na velika vrata, posle ponoci, na osnovu samo jednog obecanja. Naravno, danas, kada ona više nije tako popularna, jer su Albanci blizu a Covic daleko, svako ce se kleti u dobre namere i velike ideje. No, istina se ne može sakriti. Projekt “Živeti zajedno”, da je bilo dobrih namera, imao bi daleko veci broj sledbenika, ili makar veci broj izveštaja sa najvecih ikada održanih medunacionalnih skupova “dobrih namera”. Ali ne – mi smo ostali sami. A, kažu poznavaoci, ni obecane pare nikada nisu stigle.

7
No, nekih para je ipak bilo. Redakcija je radila punom parom, informativni program svakodnevno je dobijao na kvalitetu i slušanosti, ali je u velikoj meri i podigao troškove delovanja radija. Dalje se tako, jednostavno, nije moglo. Citav ovaj prvi period, sve negde do formiranja prve demokratske Vlade Srbije posle pada Miloševica, redakcija je radila samo sa jednim kompjuterom, pa je i on bio nesiguran i stalno se kocio. Vesti su išle na pun sat i deset minuta, a o dnevniku još nije bilo reci. Pomoc sa strane bila je neophodna. Sa ozbiljnim zaostatkom, ona je ipak i stigla. Za probijanje leda kod donatora postarao se tadašnji izvršni direktor O.K. radija Nebojša Ljubic, koji je dopis sa molbom za pomoc odneo u mnogo Ambasada, agencija i organizacija. I, posrecilo nam se, najpre u Finskoj Ambasadi.Prvi sekretar ove ambasade Juri Jarviaho nas je saslušao, shvatio problem i obecao pomoc u vidu jaceg predajnika oo 1000W, a što je koji mesec kasnije i realizovano. U Švedskoj Ambasadi su nas uputili na Švedski Helsinški komitet (SHC), kod medija Koordinatora ove organizacije En Mari Bostrom (Ann Marie Bostrom), koja nam je, ustvari, prva pritekla u pomoc. Najpre edukacijom, i to na elitnom mestu, u sarajevskom Medija centru. Za prvu grupu od pet novinara dragoceno i nezaboravno iskustvo. “I tamo je bio rat, i tamo su se ljudi klali kako mi ovde nikad nismo, pa opet danas žive u istoj zemlji i imaju iste nevolje i radosti. Bio sam u Sarajevu krajem decembra, a 2000. godine poklopili su se pravoslavni i katolicki Uskrs i muslimanski Bajram. Tu noc je trebalo doživeti”, govorio je tadašnji zamenik glavnog i odgovornog urednika O.K. radija Saša Stojkovic. Možda se baš te noci i rodio projekt “Živeti zajedno”. A možda je oduvek i bio tu, samo je cekao inicijalnu kapislu da se pokrene?

8
Tih teških dana najbolje se seca glodur O.K. radija Goran Vladkovic, koji do u deta-lje pamti atmosferu koja je tada vladala u našoj kuci: “Devetog februara imao sam sastanak sa En-Mari u Beogradu. Nisam ni stigao da kukam, kako sam se pripremao, jer se ona vec sama raspitala o nama i ima informacije koje ni ja nemam?! Obecala nam je hitnu pomoc za nabavku najneophodnije opreme. U 11 sati izlazim sa sastanka, i ispred zgrade SHC-a kvari mi se auto, nece ni da mrdne. Nebojša i ja u odelima i mašnama guramo kola do prvog servisa, gde ostajemo citav dan, i još me na kraju deru - ostale su mi pare za benzin do Vranja i za devrek. Pocinjem da sumnjam u obecanja En-Mari, premotavam film i vidim da je i pre toga bilo puno obecanja, ali i nikakve konkretne pomoci. Prvi put mi dolazi da dignem ruke od svega. Sreca, to je bio i zadnji put da sam nešto tako i pomislio”.
Posle još nekoliko poseta O.K. radiju, En Mari se konacno uverila da se ovde radi o ozbiljnim ljudima, pa je njena organizacija pomogla sa nekoliko kompjutera i novom studijskom opremom. U meduvremenu, 15. januara 2001. godine, u 14 casova i 20 minuta, emitovan je uživo prvi dnevnik O.K. radija, potpuna novina u ovdašnjem etru.
Što se tice projekta “Živeti zajedno”, i tu je En Mari odlucujuce pomogla, uputivši nas na Medija Development loan found (MDLF), americku nevladinu organizaciju sa sedištem u Pragu, koja ce ubrzo postati naš strateški partner.

9
No, pre nego što se to partnerstvo operacionalizovalo, O.K. radio je posle nalaženja stranog donatora, morao da prode i fazu upoznavanja srpske javnosti sa njegovim radom. Tako je prvo u redakciju O.K. radija stigla delegacija IREX-a, koju su cinili Dušan Mašic i Tomislav Damjanovic. Sve se dogodilo pomalo iznenada, posebno što je poseta najavljena za nedelju uvece, po pravom kijametu. Ubrzo smo saznali i razlog – istraživanja “Stratedžik marktinga”, uradeno za potrebe ANEM-a, o slušanosti radija u Srbiji, potpuno su se poklopila sa istraživanjima “Feniks medije”, koje je uradeno za O.K. radio. Dakle, O.K. radio sa oko 35 posto slušalaca, pa nekoliko praznih mesta, pa tek onda prvi sledeci. Ni sami, u tom trenutku, nismo bili svesni velicine tog rezultata, niti pak njegove zanimljivosti za potencijalne donatore. Mijic je kratko boravio u “ovalnoj kancelariji” glodura Vladkovica, ali dovoljno dugo da sazna sve što ga je o nama interesovalo.
Ubrzo su nas posetili i Sava Tatic i Robert Klajn, iz MDLF-a, bili naši gosti, najpre u redakciji, a zatim i na skromnoj veceri u Haremluku. Brzo smo se razumeli, i oni su, cini se, bez predumišljaja, ocenili da imaju posla sa ozbiljnim ljudima. Jer, projekat “Živeti zajedno” vec je prakticno funkcionisao, ali su dodatna sredstva bila neophodna da bi mogao da krene sa rastom i razvojem. Naši momci iz Praga, pobegli iz zemlje pred Miloševicevim palicama, rado su nam pomogli. Sa radom smo odavno krenuli, a sada smo to mogli da ucinimo i oficijelno.

10
No, pomoc je lakše bilo dogovoriti nego realizovati. Vec je stiglo i prolece, i mir je postignut, u svetu je, logicno, opadalo medijsko interesovanje za jug Srbije, a oficijelni pocetak projekta odlagan je u nedogled. Iz Praga nema nikakvih vesti, a i sva druga obecanja za pomoc miruju. Na nesrecu, vlasnik O.K. radija Goran Vladkovic za odlazak na letovanje imao je samo jedan slobodan termin – od 20. juna. Posle samo tri dana, u vreme njegove odsutnosti, iz Praga stižu mejlovi i faksovi u O.K. radio. Projekt je odobren i mora hitno da se potpiše ugovor! Naravno, citava stvar mora da krene vec prvog jula. Iako smo bili spremni, ovaj datum nikako nije dolazio u obzir, jer je bilo neophodno preduzeti mnoge predradnje, što je opet zahtevalo vreme. Stvari u svoje ruke preuzima sekretarica Ceca, koja u Grcku šalje faksom ugovor, koji Vladkovic potpisuje i faksom vraca. Poslednje korake ponovo preduzima Ceca, koja šalje nekoliko dopisa u Prag, sa raznom dokumentacijom, ali i objašnjenjem da ne možemo da krenemo baš pocetkom jula. No, svi se radujemo – krenulo je!

11
U tom trenutku, vreme je radilo protiv nas. Osnovni problem bila je špica za emisiju “Živeti zajedno”. Prvu verziju uradili su autor i voditelj emisije Saša Stojkovic i šef tehnike Marjan Stošic, ali njome niko nije bio zadovoljan. Vladkovic se baš zainatio da “sve bude super”, pa je štampao i plakate formata A3, u cetiri boje, sa logotipom O.K. radija i MDLF-a, te imenom projekta na cetiri jezika, mada taj trošak nije bio predviden budžetom. On i Dragan Marjanovic, poznati vranjski glumac i šef produkcije O.K. radija, citavu noc provode u radiju i prave špicu kojom smo svi na kraju zadovoljni. Emisija je, posle svih obavljenih priprema, snimanja spotova, najava i džinglova, mogla da krene. Nismo ni slutili da cemo vec posle prvih šest meseci rada moci da se podicimo sa 21 jednocasovnom emisijom, šezdesetak petnaestominutnih segmenata i sa cetiri tribine! Svi su pomagali, i tih dana je u O.K. radiju vladala pozitivna atmosfera, preko potrebna da bi se uopšte delovalo. Mnogo je posla pred nama, ali smo zadovoljni – idemo dalje, jer možemo više, bila je maksima u radu. Najviše vremena su nam ustvari, oduzimali segmenti emisije “Živeti zajedno”. Tih petnaestak minuta svakog drugog dana valjalo je popuniti kvalitetnim sadržajima, a ne ponavljati informacije iz redovnog programa. Osim Stojkovica, koji je jedini vodio emisije subotom, u segmentima se su culi glasovi i ostalih voditelja, pa se može reci da je projekt “Živeti zajedno” potpuno kolektivni cin citavog radija. Zbog obilja materijala, informacije za emisije i tribine u ovoj knjizi date su odvojene, kako bi bile preglednije i lakše za upotrebu.

EMISIJE

1
Subota je, cetvrti avgust, nešto pre 11 sati. U prostorijama radija bila je, uobicajeno, velika gužva. Ipak, Slavomir Kostic, nezavisni novinar i u to vreme regionalni poverenik UGS “Nezavisnost”, stigao je na vreme. Dogovor je napravljen još mnogo ranije, a baš Slavomir je izabran za prvu emisiju kako bi dobili jedan istorijski pregled odnosa dva sukobljena naroda. Obzirom na njegovo široko obrazovanje, ali i politicke stavove, gospodin Kostic se nametnuo kao logicno rešenje za prvu emisiju. Sposoban govornik “zauzeo” je skoro 40 minuta emisije, i sagovornik mu i nije bio potreban. Led je probijen. Ovde izdvajamo deo onoga što je Slavomir Kostic rekao u prvoj emisiji iz serijala “Živeti zajedno”.

SLAVOMIR KOSTIC -
Prvi pisani dokumenti o dodirima Srba i Albanaca na ovom podrucju su iz 16. veka, i to su turski popisni defteri o poreskim obavezama hrišcanskog stanovništva. O tome je pisao i albanski istoricar Skender Rizaj, koji je podrobnije proucavao period preševskog kadiluka. Intenzivnije naseljavanje albanskog stanovništva pocinje tek u 18 veku. Srpsko stanovništvo u dva velika talasa iseljava se sa prostora Kosova i Metohije – 1690. godine pod Arsenijem Carnojevicem, a zatim i u periodu od 1737. do 1739. godine pod Arsenijem Jovanovicem Sakabentom. Ta migraciona struja nije zahvatila današnji jug Srbije, gde je srpsko stanovništvo živelo u relativno tolerantnim uslovima, pa se cak dogodilo da je jedan deo stanovništva sa Kosova i Metohije, krenuo prema južnom Pomoravlju. Od kako su se Srbi iselili sa podrucja Kosova i Metohije, jedna albanska migraciona struja, iz severnih delova Albanije, poznatiji pod nazivom Dokadinjija i Mirdita, preko visokih planinskih predela Prokletija, Paštrika i Koritnika sve više i više gleda na Metohijsku i Kosovsku kotlinu. Ta migraciona struja stigla je dalje i od Vranja, gde su Albanci živeli i u 19. veku, sve negde do Grdelicke klisure, što dokazuju i istorijski dokumenti. Sa oslobadanjem naših krajeva od turske okupacije 1878. godine, zajedno sa turskim, preko granice kod Ristovca, iselilo se i albansko stanovništvo.
Kada govorim o ovim znacajnim datumima koji ce presudno uticati na albansko - srpske odnose, moramo da pomenemo i nesrecnu invaziju Albanije u prvom Balkanskom ratu, kada je III Armija pod komandom ge-nerala Bože Jankovica, nastupala u dva pravca prema Albaniji, i kada smo mi sasvim nepotrebno imali gotovo 3000 žrtava. Albansku operaciju srpske vojske kritikovali su mnogi ljudi i to Srbi i sa vojnog i politickog aspekta, jer je bila potpuno nepotrebna, izazvala ogromne žrtve i uticala na odluku velikih sila, uz presudan uticaj Austrougarske, u novembru 1912. godine, da se dozvoli da prvi put u istoriji dode do formiranja samostalne i nezavisne albanske države. Isamil Cemali je na jednoj orijentalnoj zgradi u Valoni postavio albansku zastavu i proglasio nezavisnost zemlje.
Nikada se nece zaboraviti albanska golgota, ali ni Bujanska konferencija u 1943. godini, ali sve ovo vreme još uvek nema vecih etnickih sukoba dva naroda. Ono što se do sada precutkivalo je cinjenica da su Jugoslavija i Albanija 47. godine sklopili dogovor o zajednickoj odbrani, kao uvod u stvaranje Balkanske federacije, gde je trebalo da Albanija postane sedma jugoslovenska Republika.Svi grcki i italijanski listovi na nož su docekali ovaj sporazum i njihove novine su bile pune interesantnih naslova - Jugoslavija progutala Albaniju, Tito dobio sedmu Republiku, jednostavno to je docekano u svetskoj javnosti na nož. Rezolucija Inforbiroa, po mom dubokom ubedenju, bila je reakcija na pokušaj Tita da bude gospodar Balkana! Posle rezolucije, iz Tirane ce uvek duvati veliko-albanski vetrovi prema Kosovu i Metohiji. Kada je u pitanju ono što se dogadalo na jugu Srbije, tu su dva faktora odlucila da rasplet bude ovakav - prvi faktor je promena vlasti u Beogradu gde je umesto jednog režima Slobodana Miloševica uspostavljena vlast koja želi saradnju sa medunarodnom zajednicom a drugi je ponašanje albanske populacije, koje pocinje da biva anahrono, gledano kroz prizmu evropskih zbivanja i evropskih tokova. Ja cvrsto verujem da je na ovom podrucju zajednicki život moguc, da treba insistirati na njemu. I pored svega, ja sam pristalica multietnickog društva, u kome mi odavno živimo. Treba uspostaviti ekonomske kulturne i sve druge pokidane veze. Gradanska prava Albanaca koji žive na jugu Srbije u opštinama Preševo i Bujanovac moraju biti priznata, a Albanci moraju da priznaju regulative države kao i svi drugi gradani koji priznaju da žive u državi Srbiji.

2
Posle prve emisije i srpskog gosta, neophodno je bilo da sledeci gost bude Albanac. Posle dogovora da se vode albanske zajednice ostave za kasniju fazu projekta, spisak mogucih sagovornika pokazao se sasvim kratkim. Išli smo na sigurno, i odmah, vec te su-bote, spustili se do Bujanovca i prostorija “Toni” radija. Naravno, gospodin Ismaili nije odbio poziv za razgovor, koji je tekao neusiljeno, ali i bez mnogo vatre, kako to inace biva kada se sretnu surovi profesionalci koji malo znaju jedan o drugome.

JETON ISMAILI -
Radio je poceo sa radom 5. juna 2001. godine i za sada su uslovi oni koji nas sprecavaju da radimo neke emisije, pogotovu one koje za cilj imaju suživot i teme o multietnicnosti. To je i glavni cilj, dakle da uticemo na javnost ovde da napokon, posle svih ovih dogadanja, ljudi pocnu malo drugacije da razmišljaju, da vide perspektivu u suživotu sa svim ostalim ljudima. Posle sporazuma o demilitarizaciji UCPMB i povratka jugoslovenskih snaga bezbednosti u Kopnenu zonu bezbednosti situacija se mnogo smirila, ali poslednjih dana ponovo ima neke napetosti, pogotovu posle incidenta koji se dogodio u selu Muhovac, kada su poginula dva policajca. Ipak tenzije medu lokalnim stanovništvom su znatno niže i vidi se jedan korak ka poboljšanju situacije…
- Što se tice tog naziva ANA, nove ekstremisticke organizacije, ja znam da je to prvo išlo u albanskom servisu redakcije Dojce Wele, potom i u agenciji Frans Press, ali za sada je to nepoznato i gotovo niko ne zna više osim te jedine recenice koja je stigla faksom u te dve redakcije. Bivše vode UCKPBM odbacile su svaku povezanost sa takvom organizacijom, i cak naglašavali da ništa ne znaju o postojanju organizacije pod tim imenom. I druge zemlje imale su vece sukobe nego ovo što je bilo ovde, ali su uspele da to prevazidu i sada su najrazvijenije zemlje. Mi smo imali sukobe nižeg intenziteta, manje tenzije, i nadam se da cemo brže prevazici sve probleme i krenuti u jedan zajednicki život.

3
Posle Jetona Ismailija, u narednoj subotnjoj emisiji emitovani su snimci sa prve tri-bine održane u Vranju, pa se to rasteglo i na nekoliko narednih, jer je bilo zaista zanimljivih diskusija i mišljenja kojima je trebalo posvetiti dovoljno prostora. No, istovremeno sa tim poslom, dogodilo se da je emisija “Živeti zajedno” prestala da neguje svoje sagovornike, da je posle prve dvojice nacinjen nagli prekid, i da se sada, posle nekoliko emisija posvecenih tribini, to postavilo kao problem. Rešenje je pronadeno u Suzani Popovic, predsednici UO ABC Centra za mir, sigurnost i toleranciju, nevladine organizacije koja je i znacajno pomogla oko citavog projekta, pre svega svojim kontaktima, koji su nam u radu bili dragoceni i neophodni.
Popoviceva je jedna od voda antimiloševicevskog pokreta za sve vreme njegove vladavine, ali se posle pada režima povukla iz politike i u potpunosti posvetila radu u trecem sektoru. Razgovor sa njom morao je biti snimljen, jer je ona tih dana bila u poodmaklom stepenu trudnoce.

SUZANA POPOVIC -
Smatram da je za citav region najproblematicnije to što je dosta nera-zvijen. Ukoliko bi došlo do poboljšanja ekonomskog života i situacije u ovom regionu, uverena sam da bi i mnogi konflikti i mnogi sukobi bili prevazideni na jedan drugaciji i bolji nacin. Ljudi bi imali cime konkretno da se bave i da budu zadovoljni tim nekim licnim životom, a tada bi ostalo i malo volje, ali i vremena, da se bave pitanjima ko je kakve boje kože, koje je vere i slicno. Licno, ta medunacionalna komunikacija mi nikad nije bila problematicna bez obzira da li se radi o Romima, Bugarima, Albancima, Srbima, ali to što ja licno nisam imala problema u komunikaciji ne znaci da oni ne postoje. Moram da napomenem da to nije samo situacija kod nas, u našem kraju, nego je u citavom svetu taj problem samo što je kod nas trenutno izraženiji i vidljiviji nego na nekim drugim mestima. Niti je ta demokratska Amerika , niti demokratska Evropa poštedena takvih sukoba, rasnih, nacionalistickih, verskih. Evo vidite šta se dogada u Irskoj, šta se dogada u Americi, ali su oni našli nacin da kontrolišu svoje sukobe. Ali, oni nisu rodeni takvi, nego se edukuju, kroz školu i porodicu izgraduju tu vecu toleranciju.
Uopšte ne ocekujem da ce to da se reši vrlo brzo i jednostavno i da ce to preko noci da bude sve u redu, da cemo mi da održimo par seminara , da ce da se formira još 5-6 NVO i da ce se tako rešiti svi problemi. Taj proces sukobljavanja dugo traje ovde i verovatno, ako ne toliko, ali bar upola vremena bice potrebno i jednoj i drugoj i trecoj strani da prevazidu te svoje predrasude i da pocnu da žive normalno. Secate se, najviše na svetu mrzeli smo Slovence, pa smo najviše mrzeli Hrvate, pa smo mrzeli Muslimane, pa sada najviše mrzimo Albance. Secate se, 92. godine niko nije pominjao Albance i oni za nas uopšte nisu bili problem i borili smo se protiv toga da ne kupujemo proizvode iz Slovenije što je bilo potpuno nebulozno. Sad pošto nam se serviraju takve stvari preko javnog informisanja , sad nam je ovo važno, i može da se izvede jedan zakljucak da smo mi ustvari usmereni da mi mislimo kako neko hoce. Ipak, u odnosu na raniji period stanje je mnogo bolje, vidim da na ulici ljudi slobodno prolaze, druže se, i jedni i drugi i treci najnormalnije, što je za pocetak sasvim dovoljno. Sve je manje incidenata i ja vidim da mogu da žive zajedno, samo ne treba dozvoliti ekstremistima ni na jednoj, ni na drugoj strani da njihove ideje preovladaju i da se opet krene u nekakve sukobe.

4
Za Ibrahima Osmanija, profesora književnosti iz Preševa culi smo slucajno, od prijatelja, i odmah ga pozvali da ucestvuje u projektu. Profesor Osmani te subote je izašao iz bolnice u Vranju samo da bi bio gost O.K. radija. On je jedan od retkih Roma sa juga Srbije koji su nešto konkretno preduzimali u poboljšanju života ove populacije, pre svega stvaranjem nevladine organizacije pod imenom Multietnicki kulturni centar “Narajan”, ali i nizom drugih akcija, kao što je otvaranje odeljenja predškolske ustanove za romsku decu i slicnim. Razgovor je tekao neusiljeno, jer gospodin Osmani, kao svaki profesor književnosti u njegovim godinama, voli da govori iskreno i otvoreno. Nismo ga mnogo prekidali, jer svaki ozbiljni novinar više voli da sluša, nego da pita.

IBRAHIM OSMANI -
Romi kao narod od vajkada su bili izmedu dve vatre, i kod Roma je vladao veliki strah koji smo poneli iz naše stare postojbine Indije, jer smo i tamo bili poslednja kasta u tom redu indijskog poretka.
Mi u ovom 21. veku još nemamo svoj maternji jezik u osnovnim školama, i doci ce, vremenom, ako se ništa ne radi po pitanju kulture i jezika, do gubitka identiteta Roma. Tihomir Đordevic je, pišuci o životu naroda u Srbiji, lepo objasnio asimilaciju Roma, Đorgovaca, još u vremenu vladavine Aleksandra Obrenovica. Danas, mi moramo biti cvrsti i odoleti svim pritiscima koji vode asimilaciji. Verujem da ce uskoro u Pcinjskom okrugu nastati jedna mreža romskih NVO, gde cemo i mi samostalno moci da rešavamo naše pojedinacne probleme. Postoji i naš Savez društava Roma koji je formiran 1969. godine, ali je i on sasvim malo uradio na planu obrazovanja romske populacije. Ako se mi Romi ujedinimo i budemo složni, radicemo na dobijanju svojih politickih i društvenih prava u okrugu, i tražicemo svog predstavnika u lokalnoj vlasti.
Vama je možda poznato da mi nismo priznati kao nacionalna manjina, vec kao etnicka grupa, a etnicke grupe nemaju ista prava kao nacionalne manjine. No, danas se smatra da samo u Pcinjskom okrugu živi oko 50.000 Roma dok u celoj Srbiji više od 800.000 Roma! Mi smo tražili da nas Covic primi na razgovor, da Covica upoznamo sa našim problemima i sa nekim zahtevima. Da li bi Covic mogao da nam pruži nešto i neku pomoc? Medutim, on nije imao vremena za nas. Smatram da Romima treba pružati drugarsku ruku i omoguciti im ista prava kao i svim narodima ove zemlje.

5
Bujanovacki Press-centar odigrao je veliku ulogu u lokalnom novinarstvu, mnogim novinarima i “novinarima” pružio neocekivanu šansu, mnogi su na nesreci dva naroda dobro i zaradili, napravili ime, karijeru, novac. Nekom rat, nekom brat, kaže narod. No, bilo je i ozbiljnih pristupa, koji nisu mogli da produ nezapaženo. Rad, rad, rad i objektivnost, krasila je nekolicinu ljudi koji su se muculi, i još uvek se, godinu dana kasnije, muce da istina prodre u svet. Istina? Ima li je uopšte u južnosrpskom sukobu, po šemi “svi protiv svih”? Na ovo pitanje uporno odgovara Radoman Iric, vranjski slobodni novinar, dobitnik nagrade “Staša Marinkovic” lista “Danas” za 2001. godinu. Njegovo sagledavanje kao da je predstavljalo prekretnicu projekta “ Živeti zajedno”, jer je on govorio ono što niko u gradu nije smeo ni da cuje, a kamo li da glasno kaže. No, cinjenice su bile neumoljive, i mnogim sagovornicima, kasnije u gradu i po kuloarima, po njihovim sopstvenim prizna-njima, otvorilo oci za jedan drugaciji nacin razmatranja situacije. Iric je govorio preko 50 minuta, i emisija je bila produžena i preko predvidenih sat vremena. No, buduci da je ovaj novinar bio stalni posetilac tribina vezanih za projekat, te da je na njima stalno izlazio sa idejama i projektima koji su bili od suštinske važnosti, iz njegovog izlaganja u jednoj od emisija “Živeti zajedno” izdvojili smo samo manji deo.

RADOMAN IRIC -
Situacija nije sjajna, i Albanci su se podelili, i u njihovim redovima postoje i radikalna i libelarna i gradanska opcija, podele da ne kažem kakve sve. Na drugoj sednici Albanske nacionalne skupštine u Preševu vidna je bila mucna situacija izmedu suprostavljene grupe – onih iz Trnovca i svih ostalih. Trnovcani su sedeli u jednom delu sale, i istupali su svi kao zasebna poslanicka grupa. Ja sam više puta napisao da je Trnovac ideološki, politicki, ekonomski i kulturni i svaki drugi centar Albanaca na jugu Srbije. Tu se mnoge stvari radaju, tu se mnoge stvari zacinju, i Trnovac nije spreman da se tek tako odrekne tih pozicija.
Rešenje krize veoma je jednostavno – izbori. Albance niko nece ni pitati hoce ili nece popis. Svet je tu, medunarodna zajednica je tu, oni su i do sada igrali kako im svet kaže, i od sada ce tako igrati. Demokratski svet hoce da se tacno utvrdi koliko nas je na ovim prostorima, da se lepo kaže: Albanaca je toliko, Srba je toliko, Roma je toliko, onda ce se sve to staviiti na izbornu vagu, i dobice se neka nova skupština. Ako Albanaca ima 61 odsto u ukupnom broju stanovništva, kako danas tvrde, toliko ce dobiti odbornika, i tada ce naravno izabrati Albanca za predsednika Opštine, za nacelnika SUP-a nece izabrati Srbina vec Albanca, za direktore javnih preduzeca i ustanova…
Formiranje oslobodilacke vojske Istocnog Kosova je cinjenica, to više nisu izmišljotine, da li je to Šefcet Musliju ili je to neko drugi, tek OV Istocnog Kosova je cinjenica. OVIKosova vec postoji, ona ima svoje pristalice, ima naoružane ljude, izdaje svoj bilten... Razoružanjem OVPMB, a radi se o vojsci od oko 6000 ljudi, od 21.000 stanovnika, koliko se procenjuje da živi u i oko Kopnene zone bezbednosti, niko pametan ne može da pomisli da je stvar gotova i da ce od tog trenutka zavladati mir. Ostao je veliki broj ekstremista, ostao je veliki broj onih koji razmišljaju i koji sve rade da se ovde ne živi zajedno. No, mislim da ovoga puta u tome nece uspeti, pre svega zbog toga što je medunarodna zajednica shvatila šta se ovde dešava i šta je interes ne samo naš i albanski, vec i interes sveta u ovim dogadanjima. Albanci mnogo veruju u tu multietnicku policiju , zašto ne bi verovali i mi? Ta multietnicka policija je prva stepenica ka nekakvom krajnjem miru.

6
Dok je nova srpska vlast vagala da li ce se odazvati kosovskom popisu stanovništva, u Pcinjskom okrugu takode je bilo mnogo nedoumica oko tog pitanja. O.K. radio je nekoliko segmenata emisije “Živeti zajedno” posvetio ovom pitanju, pa nas nikako nije iznenadio poziv Andele Bajramovic, predstavnika OEBS-a za jug Srbije, u kome je dogovoren njen nastup na programu našeg radija. Ona je na relativno dobrom srpskom jeziku objaš-njavala sve prednosti popisivanja, i pozivala raseljeni narod da se ipak, i pre odluke svoje Vlade, odazove popisu.
ANĐELA BARJAMOVIC -
Ljudi su jako dezinformisani, jer nemaju dovoljno informacija koje objašnjavaju šta je registracija i zašto je bitno da se registruju. Imaju ljudi strah da ce ih neko registrovati pa onda deportovati, vratiti nasilno na Kosovo. Jugoslovenska i srpska Vlada su rekli da nece biti nasilnog povratka, niti ce medunarodna organizacija prihvatiti nasilan povratak.Zašto je bitno da se ljudi registruju? Prvo, bitno je da se ljudi registruju da bi imali mogucnost da glasaju na novembarskim izborima. Dalje, mora se utvrditi broj svih raseljenih lica i svih Srba na Kosovu ili sa Kosova, da bi se s tim brojem radilo. Registrujte se i ostavite opcije otvorene, da bi mogli glasati i da utvrdite broj svih Srba na Kosovu i da dokažete tu smo, ostajemo, vracamo se, ne damo se, bukvalno.

7
Sa Skenderom Ljatifijem O.K. radio došao je u kontakt posredno, preko njegovog kolege iz redakcije radija Dojce Welle Vojkana Ristica. Brzo se pokazao kao veliki profesionalac i pouzdan saradnik, ciji su prilozi izazivali pažnju ne samo u okrugu, nego u citavoj zemlji. Dan kada je O.K. radio emitovao izjavu jednog od dva zatocena vojnika VJ od strane OVPMB, Saše Bulatovica, koju je Ljatifi snimio i najpre preko našeg radija plasi-rao, dugo ce se pamtiti. Telefoni su se usijali, zvali su iz Panceva, Zajecara, Pirota… i svima smo besplatno prosledili prilog. Bar toga dana, bili smo srpski hit. Naravno, Ljatifi je mnogo pomogao i u organizaciji tribina, kao ucesnik, ali i kao prevodilac. Posebno treba napomenuti njegov otvoren stav prema stvarnosti, kojim je, kao i vecina ostalih ucesnika projekta, na sebe navukao gnev mocnika. Dosledan u svojoj borbi protiv svih oblika diskriminacije prema bilo kome, u svojoj evropskoj orijentaciji, Ljatifi je redak covek, ne samo medu Albancima

SKENDER LJATIFI -
Možda sam ja imao tu i srecu, kažem srecu u jednom izmenjenom, ratnom smislu, ili besmislu, da predem tu liniju razdvajanja, koju moje kolege iz drugih redakcija nisu mogli da predu. Samo, daj Bože da se nikad ne vrate ta vremena. Jedini nesporazum je stvoren oko posete onim vojnicima koji su bili zatoceni. Ja sam bio gore kod njih, posetio ih posle tri nede-lje zatoceništva. Na žalost, ja ovaj kraj ne poznajem, ja sam roden u Preševu, pa Bujanovacki kraj ne poznajem dovoljno, a vozili su nas nekim džipom. Kada smo stigli do tih vojnika, snimili smo njihove izjave ali kada je covek u tudim rukama ne može da da izjavu kao kad je slobodan. Tu je bilo malo nesporazuma zbog toga što sam ja plasirao u javnost izjavu tog vojnika. Sada, moram da napomenem, zamolio sam pripadnike OVPBM da mi doz-vole da zatvorenicima dam primerak lista “Danas”, i oni su to prihvatili. Posle toga, kada sam se vratio u Press centar, pustio sam izjave vojnika Saše Bulatovica, pustio onako kako je on dao. Iskoristio sam priliku i najpre preko radija O.K. preneo taj materijal slušaocima, ali kada sam to pustio Dojce Weleu, bio sam toliko dirnut situacijom tih vojnika da sam odustao od hono-rara, i u tom smislu sam i obavestio urednika. Ja sam žalio te vojnike, jer su bili u jako teškom psihološkom stanju, ali to je novinarstvo, koje kao i sve druge profesije ima težinu.
Sa školom multietnickog novinarstva poceli smo u junu, i završili prvi seminar, na kome je bilo 70 polaznika, od ljudi sa fakultetima, preko srednjoškolaca, do bivših pripadnika OVPMB. Mi smo zadovoljni, jer je pre svega gd. Miroslav Filipovic, svojim autoritetom, ali i mi ostali koji smo radili na projektu, ostvarili nešto multietnicko. Na žalost, ljudi kada su prvi put to culi, govorili su da je to neka utopija, ali mi smo to ostvarili. Išli smo na dva principa, jer kod srpskih polaznika nismo imali neke probleme, dok smo ih kod Albanaca imali više. To smo uvek imali u vidu, da kod Albanaca preovladava tradicija, pa sam ja koristio svoj autoritet, ali sam na kraju licno zadovoljan.
Albanski i srpski narod, koji su u dodiru, moraju jednom za svagda da shvate da ce u dodiru i ostati. To cemo videti kako ce ici, a ja se iskreno nadam da možemo, i moramo, da živimo zajedno.

8
Stvari su polako pocele da dolaze na svoje mesto, i u sve mirnijoj atmosferi, sa sve manje pucanja, lakše se disalo. Jednu od emisija projekta posvetili smo otvaranju Internet kafea u Bujanovcu, koju je uz pomoc britanske Ambasade otvorio tamošnji OTPOR. Svecanosti su prisustvovali Sara Prajs, prvi sekretar britanskog Ambasadora u Beogradu, Rasim Ljajic, savezni ministar za nacionalna i etnicka prava, Milovan Coguric, sekretar u Saveznom ministarstvu odbrane i clan Koordinacionog tela za jug Srbije, kao i clanovi Otpor-a iz svih nacionalnih struktura. Neprirodno sklopljen skup ipak je protekao u vedroj atmosferi, a svi prisutni su govorili za O.K. radio, koji je na licu mesta imao cak tri izveštaca. Ovde izdvajamo samo deo izlaganja Sare Prajs, u kome ona govori sa britanskim iskustvom u slicnim situacijama.

SARA PRAJS -
Na žalost, u Velikoj Britaniji, mi smo imali vrlo tužno iskustvo u se-vernoj Irskoj, kad dve zajednice ne mogu da žive zajedno, vrlo nam je teško tamo, mi znamo koliko je teško da rešimo takvu situaciju. Nama je vrlo drago što smo mogli da finanasiramo ovaj projekat Internet kafe, vrlo je hrabro od Opštine, Vlade, ali je hrabro i od obicnih ljudi, Srba, Albanaca i Roma koji su izabrali miran život, kojim žele da žive zajedno.

9
U avgustu mesecu, neposredno posle odlaska Rize Halimija na tronedeljno putovanje u Ameriku, osnovana je Albanska nacionalna skupština. Nju cine odbornici izabrani od naroda u skupštinama Preševa, Bujanovca i Medvede, kao i predsednici MZ albanske nacionalnosti sa juga Srbije. O.K. radio se bavio ovom temom stalno, a u ocekivanju septembarske sesije albanske nacionalne skupštine razgovarali smo sa Milovanom Coguricem, Rasimom Ljajicem, i Nebojšom Covicem na tu temu.
MILOVAN COGURIC –
Albanska nacionalna skupština nigde ne egzistira u nekoj legalnoj varijanti, odnosno to je ilegalna organizacija koja po mom mišljenju ima za cilj da napravi neku novu nestabilnu situaciju na jugu Srbije. Bolje bi bilo da zajednicki unapredujemo život ovde nego stvaranjem nekih novih skupština, nekih novih ilegalnih organizacija praviti probleme vecim nego što jesu.

RASIM LJAJIC –
Ja mislim da smo mi napravili na jugu Srbije znacajne rezlutate u pravcu za stabilizaciju i normalizaciju. Time necu da kažem da smo rešili sve probleme ali ce se preostali problemi za dalje održavati u jednom demokratskom politickom procesu. Svaki ishitreni potez u ovom trenutku može da nas odvuce u potpuno pogrešnu stranu i da zaustavi ovaj proces normalizacije odnosa. Ukoliko albanska nacionalna skupština predstavlja pokušaj da se formira jedna krovna institucija koja ce okupiti sve politicke predstavnike Albanaca i ukoliko je to pokušaj da se postigne koncenzus unutar albanskog politickog pokreta onda je to uslovno receno interna stvar koja nece izazvati odgovarajuce politicke implikacije. Ukoliko je to pokušaj stvaranja nekih paralelnih institucija onda bi to mogao da bude element destabilizacije i još jedan element koji može da utice na poraz politickih i etnickih tenzija u ovom regionu.

NEBOJŠA COVIC –
Što se tice te skupštine izabranih lica Albanske nacionalnosti dobro je da oni prave koaliciju izmedu svojih partija, ja to ne doživljavam nikako drugacije. Znate, ono što je najveci problem ovog regiona, koji krece ka demokratizaciji i ide procesom integracija i povezivanja u okviru evropskih institucija, to je terorizam , to se dogada na Kosovu, dogadalo se na jugu Srbije, dogadalo se u Makedoniji, znaci taj albanski terorizam, tako moram da ga nazovem, najveci je problem u procesima demokratizacije. Na srecu, ja mislim da je velika vecina Albanaca protiv toga, a to sam mogao da zakljucim iz kontakata sa nekim od njihovih lidera.

No, na kraju emisije, morali smo, nasuprot optimizmu politicara, konstatovati da je to bila “nedelja loših dana”, ne samo za ovaj region nego i šire. Americki general Kfora na Kosovu Vilijam Dejvid u dužem intervjuu listu Koha Ditore upozorio je da u Preševskoj dolini prolece može biti vruce. “Gradani ovog regiona sa pravom se sada pitaju ko je zainteresovan da se stanje ovde pogorša i ko bi snosio posledice takvih zbivanja, sem obicnih gradana ovog regiona”, pitao se u svom komentaru naš dopisnik iz Preševa Skender Ljatifi.

10
U bujanovackom Press centru menjali su se mnogi portparoli, i gotovo svi su prodefilovali kroz naš studio. Bilo je i neprijatnih situacija, kada smo imali zakazane goste uživo, a oni se, iz samo njima znanih razloga, nisu pojavili. No, najteže se dolazilo do albanskih voda i, za cudo, do predstavnika državnog Koordinacionog tela. Mica Markovic, jedan od najvažnijih ljudi ovog tela na terenu, ipak se odazvao našoj molbi i primio nas u svojoj skromnoj kancelariji na prvom spratu SO Bujanovac. Smiren i stamen covek, nikako nije odavao utisak nekoga ko u trenutku može odluciti o životu i smrti. Markovic je govorio tiho, ali i cvrsto, siguran u svoje stavove.

MICA MARKOVIC –
U pocetku je išlo dosta teško, medutim vremenom ide sve bolje. Mislim da je stvoren jedan nivo poverenja izmedu predstavnika albanske i srpske zajednice, da je bezbednost relativno stabilna i da je postignut veliki napredak u ekonomskom oporavku na ovom podrucju. U Preševo, Bujanovac i Medvedu uloženo je preko 900 miliona dinara, a planovi i projekti garantuju da ce biti uloženo još dosta u toku naredne godine. Može se konstatovati da dosta veliki broj Albanaca ima nameru da živi i da se vrati u normalan život. Na žalost, ima jedan broj Albanaca koji i dalje imaju nameru da se ponašaju na neprimeren nacin za ovo podrucje. Jer, potpuno je sigurno i izvesno da je država ponudila i nudi albanskoj zajednici potpunu integraciju u sve sfere života ove države i ovog društva. Mora se raditi na održavanju bezbednosti, na ekonomskom oporavku, raditi na stvaranju uslova da se Srbi sa ovog podrucja ne iseljavaju. I Srbi i Albanci moraju da shvate da treba da žive zajedno i da ih je sudbina vezala jedne za druge.

11
Života Matic je doajen Press centra, ali i nezavisnog novinarstva na jugu Srbije, a posebno u Bujanovcu. Godinama je ratovao “sam protiv svih”, te medu elitama svih nacionalnih zajednica stekao mnogo neprijatelja. Najveci od njih, Randel Veljkovic, iako potpuno razvlašcen, i danas ga goni po sudovima. No, medu citaocima i slušaocima, Života ima najviši rejting od onih koji su se bavili južnosrpskom krizom. I on je imao izvore na svim stranama, ali kako nije navikao da se savija pred mocnicima, i sa novim vlastima cesto je bio u sukobu, cak i predvodio “pobunu” protiv favorizovanja RTS-a u Press centru. Prica se da mu to Covic nikada nije oprostio. Za O.K. radio radi od prvog dana, najpre kao specijalni izveštac iz Bujanovca, a zatim i kao “ratni dopisnik”. Cesto izveštava iz sata u sat, i po desetak priloga dnevno. Vanredan saradnik, divan covek, licnost koja na svaki nacin zavreduje pažnju i poštovanje. Od svih najviše ucinio na promociji O.K. radija južnije od Vranja. U emisiji je gostovao nevoljno, uz obrazloženje da ga i ovako ima dovoljno na programu. I istina, u segmentima emitovanim radnim danima najcešce su korišceni njegovi prilozi i žive ankete. No, baš zato se autorima ucinilo da bi njegovo svedocenje bilo dragoceno.
Savezno ministarstvo odbrane je dodelilo nekoliko nagrada novinarima za izveštavanje sa juga Srbije, a sam Života Matic dobitnik je i nagrade Saveznog ministarstva za objektivno izveštavanje.

ŽIVOTA MATIC –
Istina je definitivno otišla u javnost, imajuci u vidu sve predhodne godine izveštavanja po direktivi, onako kako bi neko želeo da to izveštava-nje bude kanalisano. Ovoga puta nije bilo tih prepreka da, pa su novinari koji su se tamo nalazili izveštavali bez cenzure. Bilo je i komicnih dogadanja, crnohumornih, kao što je obilazak Lucana americkog Ambasadora Mongomerija, koji je došao da na licu mesta vidi šta se dešava. To je bilo u onom trenutku kada je to kopnena zona nebezbednosti, a ne bezbednosti. Dolazeci autoputem, Vilijam Mongomeri je morao da ustukne, i da je takoreci puzio da bi se sklonio od snajperskog hica. Dakle, i americki Ambasador video je da tu nema šale i da je situacija ozbiljna.
Nikad se ne zna šta može da snade stanovnike opštine Bujanovac i Preševa, jer je tu konstantna opasnost koliko sa Kosova i Metohije, toliko i iz Makedonije. Što se tice OVPBM, rekao bih da je možda zvanicno raspuštena, ali duh te vojske i dalje se pojavljuje, nagovestavajuci aktiviranje njenih clanova. Nebojša Covic je trebalo da se sastane sa Šefcetom Muslijuom, ali ovaj navodno nije nije imao vremena, pa ga je Covic javno zamolio da nade vremena, da se ne bi dešavale neke stvari koje ne bi trebalo da se dešavaju. Ne bih govorio o nekom trajnom miru, koji se može ocekivati, videcemo u kakvoj buducnosti.
Mislim da se zajedno ne može živeti posle svega doživljenog i posle svih emocija i osecanja koja imaju pripadnici srpske i albanske nacionalne zajednice. Ipak sam optimista, u pogledu života jedni pored drugih, sa visokim stepenom tolerancije, sa uvažavanjem razlicitosti i uvažavanja onoga što podrazumeva život u jednoj sredini kakva je Bujanovac, jer je to srpski grad, i u njemu ima mnogo više Srba nego u Preševu. Prvi korak u formiranju multietnickog društva je zajednicka policija, i kroz ovaj i slicne projekte se vidi da se može i mora živeti, ali po principu jedni pored drugih.

12
Ljubiša Tošic bio je sasvim slucajno, a kasnije se pokazalo i dragoceno otkrice. Predsednik NVO “Centra za razvoj Preševa” bio je zainteresovan za naš projekt, prisustvovao mnogim tribinama, na razne nacine davao svoj ne mali doprinos, mnogo pomogao oko organizacije tribine u srpskom delu Preševa, ali nikako nije dolazio na red da dobije svojih sat vremena u subotu. Iseljavanje Srba iz Preševa dostiglo je alarmantne razmere, a sagovornika upucenijeg u problem nije bilo lako naci. I tako, jednog prohladnog, bice jesenjeg petka, lepo smo se ispricali. I razumeli, što nam je u tom trenutku možda i bilo najdragocenije.

LjUBIŠA TOŠIC –
Situacija u Preševu je mnogo bolja u odnosu na period kada su bila oružana dejstva ali ni približno zadovoljavajuca. Posle prekida oružanih sukoba nije došlo do realizacije nikakvih krupnih obecanja za poboljšanje uslova života stanovnika Preševa. Zapošljen je svaki 15 Preševljanin, u ovakvoj situaciji došlo je do iseljavanja tako da se iz Opštine Preševo iselilo u poslednjih 40 godina oko 12000 Srba. Albanci su uglavnom otišli na privremeni rad u inostranstvo, i sada ima oko 6000 Albanaca koji rade u zapadnoj Evropi. Ekonomska nerazvijenost u Opštini Preševo je direktno i ranije uticala na ise-ljavanje, to je slucaj i sada, kada se ono nastavlja. Situacija u selima, a narocito gde pretežno žive Srbi je ocajna, jer stanovnici tih sela nemaju elementarne uslove za život, pa je vrlo teško da ti ljudi ostanu da žive u Preševu, jer nemaju vodu za pice, dobre puteve a o telefonima nema ni govora. Sada se cuju izjave da ti ljudi prodaju svoj nacionalni interes za dobre pare, i da to što oni rade neko sprecava istim onim zabranama kao što je to cinio SPS, umesto da se tim ljudima pomogne da prežive. Oni trenutno veruju samo u ideju da prodaju, i da ce time da se spasu. Napori naše NVO idu u pravcu da sa ostalim NVO pocnemo da radimo na jednom bazicnom koncenzusu gradanske orijentacije, znaci mi cemo biti zainteresovani da saradujemo i sa Srbima a i sa Albancima i sa Romima. Suživot Srba i Albanaca istorijski gledano je uvek bio dobar, znaci tu nije dolazilo nikad do krupnijih problema, ne znam da li su vam poznati ti podaci da poslednjih dvadeset godina nije bilo nikakvih ekcesa.Znaci sa Albancima smo uvek dobro saradivali i uvek smo delili zlo i dobro. No, u ovakvoj situaciji, kada je izvršeno ovakvo grupisanje po nacionalnoj osnovi, Srbi se kao manjina osecaju izuzetno ugroženi. E sad stav države ce biti mnogo znacajan za nas u Preševu jer ako Albanci koji predstavljaju neznatan broj u Srbiji, imaju obecanja da dobiju takve povlastice, znaci mi Srbi u Preševu, kao manjina ovde, trebalo bi da u lokalu imamo proporcionalna prava. Ipak, kakva je trenutna situacija? Ja odgovorno tvrdim da ce Preševo postati etnicki cisto mesto, gde ce živeti samo Albanci.

13
Jedan od kljucnih ljudi južnosrpske scene svakako je i predsednik SO Bujanovac Stojanca Arsic. On ce ostati upisan kao covek koji je srušio vlast SPS-a još 1996. godine, iako je pripadao JUL-u, “sestrinskoj” partiji. Nikakvi nagovori, pa cak ni najviših tadašnjih rukovodilaca u Republici nisu ga mogli pokolebati – SPS, a pre svega njen komunisticki izdanak i dugogodišnji gospodar Bujanovca Randel Veljkovic otišli su u istoriju. Arsic pobeduje i kada “crveni” gube širom Srbije, ali lako nalazi zajednicki jezik sa novim režimom i jaše stabilnije nego ikada. Oznacen ocenom “pošten”, nametnuo se kao nesumnjivi autoritet medu svojim sugradanima. U emisiji “Živeti zajedno” ucestvovao je nekoliko puta, pa se cak i direktno ukljucivao iz SAD-a, gde je na studijskom putovanju proveo tri meseca, zajedno sa albanskim prvacima. Izabrani delovi su njegove izjave kao gosta emisije, kada je Arsic u sebi svojstvenom nastupu, osporio cak i zakonsku mogucnost da se skupštine raspuste 24. aprila, a do izbora dode vec 16. juna, što se kasnije u praksi pokazalo tacnim.

STOJANCA ARSIC -
Velika se energija troši i kod Srba i kod Albanaca u dokazivanju koga koliko ima, a Rome su svi zaboravili. Svi ovde zaboravljaju dve stvari - tranziciju koja je jako bolna, trenutak u kome nas je ona zatekla, kada moramo politicki da rešavamo pitanje juga Srbije. U tom smislu opravdani su zahtevi da Vlada Srbije uloži što više, da vidimo koji su to privredni subjekti koji mogu dobro da posluju, cija roba je konkurentna, da mi tu još više dodamo i da još više uposlimo ljude. Zatim, da vidimo šta je tu još na granici, da li može da se oporavi ili ne može, da vidimo šta ne može nikad da se oporavi, tamo ne treba nikada baciti pare. U svim tim segmentima ja stojim iza zahteva bujanovackih Srba, ali ne mogu podržati traženje necega što ne pripada nikome u Srbiji, što ni svet ne može da razume, što je apsolutno si-gurno da necemo ni uspeti, jer nam takvo ponašanje umanjuje šanse da uzmemo i ono što realno možemo da dobijemo.
Ako jug Srbije služi kao primer medunarodnoj zajednici za mirno rešenje krize na jednom prostoru u svetu, onda medunarodna zajednica mora da stane iza tog projekta, da pomogne rešavanje krize do kraja. To znaci, ukratko: broj jedan, ekonomski razvoj, broj dva profesionalno funkcionisanje multietnicke policije i broj tri je politicki proces koji treba da dovede do ukljucivanja Albanaca, Roma i svih onih koji žive na ovim prostorima u sve državne institucije. Mislim da se Srbi u Bujanovcu ne plaše toliko svoje buducnosti, nego se plaše sami sebe. Srpska zajednica u Bujanovcu mora se prizvati pameti i biti jedinstvena u svemu što radi. Da ostave stranacka prepucavanja, da to bude jedinstvena srpska lista na izborima, kao što se dogodilo na Kosovu, i ako se tako radi nema bojazni. Ni Albanci ne treba da se plaše, jer ce i oni dobiti svoja prava, s tim što im to ne daje privilegije, nego im daje obaveze da ponesu deo odgovornosti za sve što se dogada na ovim prostorima i u smislu ekonomskog razvoja i u smislu bezbednosti i politicke stabilnosti. Lakše je kritikovati sa strane nego se stim sprovoditi u delo na celu jedne lokalne samouprave. Ovakvo stanje, status kvo ne odgovara narodu, odgovara nekima koji se bave tim špekulacijama, delu politickim elitama, to odgovara albanskim politickim liderima a odgovara i nekim srpskim liderima. Kad se razreši, kad se kaže toliko ima Srba toliko Albanaca toliko Roma tu više nema trošenja energije time smo rašcistili, sad idemo da trošimo energiju na nešto drugo pozitivno, hocemo li da radimo, da stvaramo, hocemo li projekte koje smo planirali da radimo i realizujemo ili necemo. Mi smo na celu lokalne samouprave imali dva tri puta teži posao nego što smo imali u normalnim uslovima, s jedne strane poslovi koji su normalno bili vezani za lokalnu samoupravu, i realizacija svega onoga što se dogodilo za nepunih sedam meseci u prošloj godini a iziskivalo je dva do tri puta vece angažovanje ljudi, a još ako nemate dobar tim koji igra, dosta je da vam fali nekoliko igraca onda se to oseca na ceo tim. Na tom mestu treba svi da kažu i da priskoce u pomoc lokalnoj samoupravi kao ukljucicemo se mi kao strucni kadar, polovina njih je išla da ruši lokalnu samoupravu itd. i to smo nekako jedva izdržali, a sad kad rašcistimo sve ono onda ce imati cime da se bave pa ce svi morati da se ukljuce. Intencija je da sada opština nije ta koja ce biti glavna da diktira temu nego šta ce da se radi. Neko ce morati da kontroliše rad i tom prvom coveku kome se daju velika ovlašcenja. Prema tome ja mislim da to odgovara samo delu politicke elite i sa jedne i sa druge strane, nekima vidite ne odgovara cak ni da krene proces pa ga destabilizuju praveci stalno neke tenzije, ali mora svima da bude jasno, stav medunarodne zajednice je mnogo jasan i poruka Srbima i Albancima, nasilje na ovim prostorima nece biti tolerisano to svi znaju i toga moraju svi da se pridržavaju i da krenu jednim drugim putem.
Nadam se da ce i Srbi i Albanci da se odazovu pameti da nadu jednog coveka iz obe zajednice ili jednog ili dva koji uživaju ugled, ako to odluci srpska zajednica ja cu stati iza tog coveka, i ako zatraže pomoc da im pomognem u svemu što mogu da pomognem, jer kao politicar i sami znate da proizvodite svoje neprijatelje, ne možete svakom udovoljiti.
Mi druge alternative nemamo, sudbinski smo vezani da živimo zajedno na tim prostorima hteli mi to ili ne. Ako i necemo da živimo u ljubavi, ipak svako može da nade svoj interes da u toj sredini živi, ali u toleranciji i uzajamnom poštovanju razlicitosti, jer je ipak to jedno bogatstvo. Svaka druga opcija je kobna i fatalna po sve tri zajednice.

14
Ko zna šta smo ocekivali od prvog susreta sa Šaipom Kamberijem, najpoznatijim albanskim borcem za nacionalnu emancipaciju i ljudska prava sa juga Srbije? Posle silnih telefonskih razgovora, ucinila nam se suviše skromna njegova kancelarija u privatnom stanu u centru Bujanovca, a on nekako obicniji od predstave koju smo o njemu stvorili. U poseti Kamberijevom Odboru za ljudska prava bili smo jednog cetvrtka, baš onog kada su raspuštene tri Skupštine juga Srbije, a da naš domacin o tome, nešto pre rucka, nije imao pojma! I sama ta cinjenica pokazuje pravac u kome ce se razvijati odnosi države i onih Albanaca koji su još uvek primorani da je priznaju za svoju. No, kao pravi gospodin, Šaip Kamberi odgovorio je na sva naša pitanja, iako su neka od njih bila bolno direktna. Nijednog trenutka nije gubio hladan, gotovo profesionalni stav, i tek kada smo iskljucili mikrofone procedio nekoliko recenica o mogucim motivima onih koji su samo noc pre toga, postavili u centru grada plastican eksploziv velike snage. “To je pitanje motiva, kada nestane motiva, nece više biti ni bombi”, rekao je tada Kamberi. Iz dugog izlaganja izdvojen je deo u kome gospodin Kamberi govori o mogucim rezultatima izbora, smatrajuci ih, kako je rekao, “cistom formalnošcu”.

ŠAIP KAMBERI –
Mi se cesto žalimo na zaostatak politickog procesa integracije Albanaca, a tada nas optužuju da smo deskrutivni. To je sasvim neprihvatljivo, jer smo mi uvek bili svesni da je saradnja neophodna. Mi smo cele prošle godine tražili od države održavanje lokalnih izbora, ali oni nisu naš cilj, vec sredstvo, prvi korak ka otklanjanju diskriminacije u lokalnoj samoupravi. Odlaganje izbora cele godine argumentovano je potrebom popisa stanovništva, da bi se znalo koliko koga ima. E sada, mesec dana pre redovnog popisa Koordinacono telo i drugi organi Republike Srbije žele formiranje novih izbornih jedinica pre rezultata popisa! Mi smo bili voljni da cekamo i taj popis, da ne bi bilo prilike da se kasnije kaže kako je jedna strana dobila više, da je neko jednima ili drugima više pomogao. Ako cemo raditi u interesu mira, integracije i stabilizacije situacije, spremni smo da radimo i prema tim starim podacima, samo da se ucini taj prvi korak i da se stanje normalizuje u osnovnoj strukturi vlasti, lokalnoj samoupravi. Mislim da ce ovi izbori imati veliku važnost, jer je to prekretnica, kada se izmeni sve ono što je proteklih godina ucinjeno. Bice prisutan veliki broj posmatraca, pa kada se odrede izborne jedinice, kad se i tu usaglase stavovi, onda ce izbori predstavljati jedan sasvim formalan cin.
Ja verujem da je sasvim moguc zajednicki život, ali bi pre toga trebalo da se uvede takav našin života da se ljudi medusobno poštuju, da se svako oseca bezbednim i da svako ima zagarantovana prava koja mu pripadaju prema važecim propisima. Ali, vi ste culi nedavno izjave nekih lokalnih Srba da ce Srbi biti ugroženi ako se javno istakne albanska zastava. Takav nacin mišljenja i delovanja mora se promeniti.Mi želimo uci u Evropu, a to možemo jedino ako poštujemo evropske standarde. Mislim da još postoje ljudi koji žele medunarodne pare a nisu još spremni da poštuju medunarodne standarde. To ce morati da prestane, a ja sam ubeden da ce demokrat-ski orijentisane snage pobediti i da ce se mir vratiti u region. Što se albanske strane tice, mi smo bili voljni da saradujemo sa vlastima i u najtežem periodu krize, i to je pokazalo jasno opredeljenje albanskih politicara i politickih subjekata i albanskih politickih lidera da demokratskim sredstvima žele rešiti celokupnu krizu, s tim naravno da treba da se poštuju ti standardi koji važe.

TRIBINE

1
Buduci da smo tek ulazili u problematiku, i da smo razbijali zid velike cvrstine, zidan godinama, morali smo svakom od planiranih ucesnika tribine da objasnimo osnovne postulate projekta. Ovako je izgledao taj prvi dokument koji smo slali na pedesetak adresa.
Naravno, prisustvo medija ovakvom dogadaju bilo je neophodno, ne samo sa stanovišta promocije projekta i O.K. radija, vec i zbog potrebe probijanja postojece informativne blokade, a narocito one koja se odnosi na sferu medunacionalnih odnosa. Najnoviji rat tek što je završen, i sistematski podgrejavana netrpeljivost prema pripadnicima nesrpskih naroda još uvek je bila veoma prisutna. I samo išcitavanje imena prisutnih na pojedinim stanicama i stranicama u tom casu cinilo se kao veliki proboj. No, mediji, posebno oni državni, ovde su razmaženi, pa smo se njima obratili posebno. Ovako je izgledao tipski poziv svim redakcijama. Primer je izabran potpuno slucajno.
Pripreme za prvu tribinu groznicavo su privodene kraju, kada se neko setio da treba obavestiti i policiju. Poslali smo sekretaricu u SUP, ali se ona vratila neobavljena posla. Da bi se javni skup prijavio, bilo je neophodno brdo predradnji i bar 48 sati vremena, koje mi nismo imali. Ipak, skup je bio zatvorenog tipa, pa smo to i predocili jednom od šefova u SUP-u Vranje, koji je ipak tražio spisak ucesnika. “Dobro, nece biti problema”, rekao je policajac procitavši imena planiranih ucesnika. Na pitanje “Ni za nas?”, umesto odgovora dobili smo cutanje, i oštar pogled, koji je govorio više od reci.

2
Na kraju, spisak predvidenih ucesnika sveli smo na ova imena (bez reda i namere data imena):
Suncica Stojanovic - psiholog, Grupa 484, NVO, Vranje
Suzana Popovic - Centar za mir, sigurnost i toleranciju NVO iz Vranja
Suzana Antic Ristic - Odbor za prava coveka, NVO iz Vranja
Nora Ahmetaj - UNDP, kancelarija u Vranju
Radoslav Mojsilovic - Partnerstvo za demokratske promene - NVO iz Vranja
Andela Barjamovic - šef mobilne ekipe OEBS-a za jug Srbije
Izabela Kisic - Savezno Ministarstvo za nacionalne i etnicke zajednice
Dobrosav Nešic - Odbor za ljudska prava, NVO iz Leskovca
Džemaledin Hasani – Islamska verska zajednica, Preševo
Fatime Aliju - Udruženje žena, NVO, Preševo
Neitan Koeshal –CHF, americka NVO, kancelarija u Vranju
Miroljub Stojcic - predsednik SO Vranje
Stojanca Arsic - predsednik SO Bujanovac
Slobodan Draškovic - predsednik SO Medveda
Divna Stankovic - Ženski centar, NVO, Leskovac
Bratislav Stamenkovic – Edukativni centar, NVO Leskovac
Ibrahim Osmani - profesor, multikulturalni centar “Narajan”, NVO, Preševo
Amet Arifi - generalni sekretar udruženja društava Roma Srbije, Bujanovac
Zecirija Neziri - gl.i odg. urednik radio Preševa
Skender Ljatifi – nezavisni novinar iz Preševa
Jeton Ismaili – vlasnik radija “Toni” iz Bujanovca
Demir Demirovic - odbornik SO Vranje iz Vranjske Banje
Ratko Silistarevic - predsednik Saveza društava Roma Srbije za obrazovanje
Dragan Petrovic - poverenik G17 plus za Vranje
Vojkan Ristic – nezavisni novinar iz Vranja
Miodrag Miljkovic - potparol PRESS centra Bujanovac
Života Matic – nezavisni novinar iz Bujanovca
Nebojša Ljubic – FOPORD, NVO Vranje
Dalibor Tvrdišic - Predstavnik studentske Unije Prištinskog Univerziteta
Marko Stevanovic - Savez srednjoškolaca iz Vranja
Radoman Iric – nezavisni novinar iz Vranja
Zoran Ristic - direktor Zavoda za tržište rada u Vranju
Slavomir Kostic - regionalni poverenik UGS Nezavisnost za Pcinjski okrug
Snežana Stankovic - YUKOM , kancelarija za Vranje i Bujanovac
Goran Vladkovic - gl. i odg. urednik O.K. radija
Saša Stojkovic – zamenik gl. i odg. urednika O.K. radija
Goran Vladkovic, vlasnik O.K. radija, seca se tih avgustovskih dana iz jednog sasvim posebnog ugla: “Pošto sam hteo da to bude na svetskom nivou, dao sam Maksi, šefu tehnike, naredenje da pravi kutije za simultani prevod. Zovem ga nekoliko dana unapred, po više puta dnevno. “Šefe, ne brini, sve je pod kontrolom”. U pet popodne pred tribinu, Maksa muva i lemi dve minijaturne kutijice. Vidim, necemo stici, pa naredujem da digne ruke od toga i da pocne sa montažom ozvucenja. No, problemi ni tu ne prestaju, kasne mikrofoni, Maksa i tonac Ivan jure miksete, kablove i mikrofone, a ja ludim. Nisam jeo citav dan, pa kupujemo pljeskavice za sve koji su u sali u pripremi, ali moja ostaje netaknuta. Na sat vremena pre pocetka tribine hvata me dodatna panika: šta ako nam niko ne dode? Oko 19 casova, vec druga prica. U 19,20 konacno zadovoljan - kamere RTV, dopisništvo, novinari ... Pocinjem uvodno izlaganje. Na kraju, prvi put posle tri dana, osecam se opušteno, za mene je tribina završena. Gde li je ona pljeskavica od malocas”?

3
Tribinu smo, dakle, poceli uvodnim izlaganjima, i posle pocetne nelagodnosti krenula je lavina govora, koja ce, na opšte iznenadenje, trajati naredna cetiri sata! Muka je, ocigledno je bilo te letnje, vrele vranjske veceri, velika, dugo cutana, pa kada je našla prostor, izlila se za okruglim stolom snagom koja je prisutne zadržala u punoj koncentraciji sve vreme trajanja skupa. Ucesnike je posebno impresionirala cinjenica da prvi put za istim stolom sede toliko razliciti ljudi. Ne sme se zaboraviti da su NVO na jugu Srbije tek u povoju, da je nezavisno novinarstvo tek privilegija nekoliko ljudi, da su ostaci urušenog sistema još uvek veoma stabilni. Predsednici svih opština juga Srbije, osim Preševa, u tom trenutku pripadali su koaliciji SPS – JUL. Zanimljivo je bilo pratiti izlaganja nekadašnjih i sadašnjih neprijatelja, neistomišljenika, sukobljenih stavova i pogleda na svet. I sve to bez ijednog, makar verbalnog incidenta ili licnog ataka! Ovde je izdvojeno nekoliko izlaganja koja nisu davala ton diskusiji, ali su svakako verna slika onoga što se te veceri, po prvi put na taj nacin, dogadalo i govorilo u Vranju. Polazeci od cinjenice da je na jugu Srbije meduetnicki dijalog bio u potpunom prekidu, te da prakticno do današnjeg dana nije zaživeo, ni na elementarnim nivoima, O.K. radio je inicirao ovaj niz tribina, nadajuci se da može doprineti pocetku dijaloga. Smatrajuci da dijalog države i etnickih zajednica nije dovoljan a cesto ni plodotvoran, smatrali smo da je pravi trenutak da progovore obicni ljudi, iz nevladinih organizacija, iz medija, iz kulturnih i prosvetnih institucija, iz svakog segmenta društva.

4
GORAN VLADKOVIC, glavni i odgovorni urednik i vlasnik O.K. radija, u uvodnom izlaganju pojasnio je citav projekt “Živeti zajedno” –
Sve ovo radimo sa jednim ciljem, a to je nalaženje mogucnosti za zajednicki cilj svih nacionalnih zajednica koje žive na ovom prostoru. Sva naša stremljenja, sva naša nastojanja okrenuta su u tom pravcu, ka stvara-nju uslova za bolji, civilizovaniji život, naš, za bolji život naše dece i naših unuka. Malim koracima, kao što su ovi koje mi pocinjemo, ali stalnim i upornim radom, nadam se da cemo u ostvarenju toga cilja uspeti.
Posle njega govorili su gotovo svi prisutni, a ovde donosimo samo pojedine delove tih izlaganja.

DIVNA STANKO